Kada mi je stigao upit za konsultaciju, mama je između ostalog napisala ovo: „Otkako je počela korona, radim od kuće, što nije tako loše kada su deca u vrtiću (sin ima tri, a ćerka pet godina). Ali, kada su prehlađeni i kada su kod kuće, a ja imam sastanak to je strašno. Ja im sve lepo objasnim, lepo im kažem da imam važan sastanak i da moraju da budu mirni. Ali, oni sve vreme galame, zovu me, jako mi je neprijatno jer sve to čuju moje kolege sa druge strane. Svaki put mi kažu da će biti mirni, ali se to ne desi, kao da mi namerno to rade!“

S obzirom da se ja pre svega bavim efikasnom komunikacijom sa decom i prevazilaženjem raznih situacija upravo pomoću ovog alata, jedna rečenica mi je posebno upala u oko – Ja im lepo kažem…

Druga stvar koju sam osetila iz načina na koji je mama opisala njen problem, jesu prevelika očekivanja od dece, što meni odmah govori da ona ima i prevelika očekivanja od sebe. A što su očekivanja veća, veća je i potreba za kontrolom, ali tada osoba najčešće vidi samo probleme, a ne i uzrok. I sve je to normalno. Treba samo naći najbolji način da se svi ovi elementi poslože tako da ona dođe do saradnje sa decom i da se smanji njen unutrašnji pritisak i stres. Inače, ovo je česta tema na Emotivnom detoksu i uvek ima veze sa detinjstvom i očekivanjima roditelja, gde se stvara obrazac ponašanja koji se lako prenese dalje.

Razgovor je tekao ovako…

– Kako im to „lepo kažete“, šta tačno deca čuju od vas?

– Kažem im: ‘Mama sada ima sastanak i morate da budete tihi i mirni, nemojte da me prekidate.’ A, oni me ipak stalno zovu. Onda ja jurim da im dam grickalice samo da bi ćutali bar malo, dam i čokoladu. Ništa ne vredi.

Deci ovog uzrasta mamin zahtev ne znači ništa konkretno, jer ona niti znaju šta je poslovni sastanak, niti znaju šta sa sobom da rade, tj. šta tačno treba da rade pa da zaista „budu mirni i tihi“ onako kako mama očekuje. Plus, deca su kod SVOJE kuće i njihov dan izgleda baš kao i svaki drugi – mama je tu, mi smo tu, i mi je tražimo, šta je tu čudno? Dakle, to što mi imamo sastanak ili što radimo od kuće, deci suštinski ne znači ama baš ništa. Naši „lepo“ upućeni zahtevi jasni su samo nama, odraslim osobama, jer mi već imamo iskustvo koje nam pomaže da informaciju „imam poslovni sastanak“ i zahtev „sada mora da bude tišina“ – odlično razumemo. Ono što je dodatni stres za ovu mamu su njeni pokušaji da decu umiri tako što će im „sve dati“. Ali, ovi pokušaji su kao strela koja umesto da pogodi centar, promaši celu metu!

– Ključna stvar je da prepoznate da ovim ponašanjem vaša deca izražavaju POTREBE, ali ste im vi zadovoljavali ŽELJE (dajete im grickalice, čokoladu… udovoljavate im samo da bi bili mirni). I baš zato i nisu ni mogli da se umire, iz njihove perspektive vi niste razumeli njihovu poruku – Mama, TI nam trebaš!

– Ali, oni stalno nešto traže!

– Pa da, traže VAS, ali vi to još uvek ne prepoznajete jer im dajete sve drugo, sem onog što im treba. To zaista i nije lako, jer sva vaša pažnja je bila na tome što vas ne slušaju, a ne na tome kako da razumete njihove poruke, tj. da vidite potrebe. Dodatno, vaša potreba da sve držite pod kontrolom samo vas ometa u tome da vidite pravu sliku.

Kako da znate da je u pitanju potreba? Tako što i pored svega što ste dali, dete uporno nastavlja da traži nešto drugo, treće, ili se ponaša na način koji zahteva da vi svaki put dođete kod njega. Ovo bezmalo svaki roditelj doživljava kao nepotrebno prekidanje, ometanje u nečemu što radi i brzo ulazi u stres. U stvari dete želi vas, da budete što duže tu sa njim, makar i ljuti. Ali, ne brinite, kada pročitate šta treba da uradite u ovim situacijama, odbacićete sve negativne misli i etikete koje ste nalepili sebi i detetu – bezobrazan je, neposlušan, inati se, nisam autoritet, grešim…

Idemo redom.

Prvi korak je da se očekivanja da će dete poslušati zahtev i biti mirno, spuste na minimum.

Drugi korak je da se razume da detetovim ponašanjem upravljaju potrebe i emocije, a uporni zahtevi da prestane sa tim ponašanjem njemu samo znače – Mama me ne razume, moram da tražim još više i još jače! Vidi me, čuj me, pokaži mi da sam ti važan!

Treće je da detetu kažemo upravo to – Vidim te, čujem te, razumem da želiš sada da budeš sa mnom. Znači, treba jasno da mu (po)kažemo da smo ga primetili i razumeli.

Četvrti korak je da kažemo detetu ŠTA TAČNO treba da radi kada zahtevamo da bude mirno.

Varijacije izjava u kojima smo prepoznali potrebu:

– Tebi mama baš mnogo nedostaje? Zato me stalno zoveš? I ti meni nedostaješ, dođi da se zagrlimo jako.

– Vidim da vam nešto treba od mene, čim me toliko zovete. Hm, baš me zanima šta treba tebi, a šta tebi (koristite imena dece). Aha, znam! Tebi treba najjači poljubac, a tebi treba najjači zagrljaj! Nije toooo! Nego? Aha, obrnuto! Dobro, onda tebi….

– Ma kome ja toliko nedostajem, je li? Dođi na jedan brzinski zagrljaj / šašavi ples / valjanje na krevetu i onda mama ide brzo da završi posao.

Dakle – u ovim primerima dete dobija potvrdu da vidimo, čujemo i razumemo njegovu potrebu i svojim prisustvom i fizičkim kontaktom je zadovoljavamo. Iako vam se možda čini da ćete ovde izgubiti mnogo vremena, sve ovo ne traje duže od minut-dva. Takođe, imenovanjem potrebe vi sebi pomerate fokus sa problema na rešenje, i tada vama pada tenzija! Znači – nije dete bezobrazno, nego dete želi mene! Priznajte da ovo mnogo bolje zvuči.

E, sad ide jedno ali!

Ali, da bi sve ovo zaista funkcionisalo preduslov je da su dete i roditelji već povezani, da je u porodici bar u nekoj meri zastupljeno pozitivno i svesno roditeljstvo, kao i razigran pristup za povezivanje i saradnju. Ako ste do sada odnos bazirali na izričitim zahtevima i poslušnosti, kaznama, strahu…, naravno da jednokratna primena ovakvih predloga neće dati rezultat, posebno ne odmah (kako bi mnogi želeli). Jer ovo nije recept koji se koristi po potrebi, već je to odnos koji se gradi i gaji. Naravno, nikada nije kasno da promenite pristup.

Sada kada smo videli da ponašanje dece na prvom mestu ima veze sa potrebama, sledeći korak su jasna „uputstva“ kako to tačno da budu „mirni i tihi“ dok roditelji završavaju nešto neodložno.

Da bi ovo funkcionisalo, važni su dogovori i pravila, kao i povezivanje prethodnih iskustava kroz frazu – Sećaš se kad si…?

– Sećaš se kad si mi nacrtala onaj crtež dok sam dugo pričala u sobi? Hoćeš da pokušaš da mi opet nešto nacrtaš, na primer čega ćemo se igrati kada mama završi posao?.

– O, ti bi da sediš u istoj sobi sa mamom dok radi? Hajde da vidimo kako to da izvedemo. Evo, ovde možeš da sediš. Sećaš se kada smo bili u bioskopu i kako smo tada bili tihi i mirni? Kada sediš u sobi sa mamom isto tako treba da budeš tiha. Šta misliš, hoćeš li uspeti? Ja verujem da hoćeš.

Sve vreme ste u kontaktu, sve vreme šaljete poruku da ćete biti zajedno (ili da ste već zajedno), da ćete nešto raditi čim vi završite – dete tada zna da ste ga čuli i razumeli. Što se uspostavljanja pravila tiče, pročitajte tekst „3 jednostavna koraka kako naučiti dete pravilima“.

Mama je imala dodatno pitanje – Ali, šta ću sa bukom koju prave? Neprijatno mi je od kolega!

– Ono što može da vam pomogne da ne budete toliko napeti i pre nego što se bilo šta desi, jeste da na početku sastanka kažete kolegama da su vam deca tog dana kod kuće i da se unapred izvinjavate ako vas u nekom trenutku budu prekinula ili ako budu bučna. A, da biste koliko toliko obezbedili mir, prvo sklonite sve što bi moglo da pravi buku, a zatim im dajte vrlo konkretne „zadatke“ – šta tačno da rade dok vi imate sastanak. Na primer, dajte im da „izaberu“ da li će da crtaju ili da slažu kocke. Postoji mogućnost da izaberu nešto što niste ponudili (npr. lutkice i autiće), i ako je vama to OK, ostavite jedan njihov izbor i dodajte jedan vaš – Dobro, dok ja radim igrajte se lutkicama i autićima, a kad završite onda ovde crtajte. Dogovoreno? Bacite pet!

Takođe, ubacite malo „magije“ i dajte izazov – Imam malo čarobnog praha u džepu, specijalnog praha koji pomaže deci da budu tiha, da pričaju tiho, naaajtiše dok mama radi! (pa zagonetnim glasom) Hoćete da vam pospem malo praha, da vidimo koliko dugo ćete moći da budete tihi? (spustite glas do šapata i „pospite“ im glavice prahom) Hajde reci nešto tiho, kao mali miš, da proverim da li treba još praha da pospem. O, pa to je sjajno, baš si tih! Staviću vam u ovu posudicu prah (nećete staviti ništa jer je to „nevidljivi“ prah) i kada počnete opet glasno da pričate, pospite ga malo po glavi.  

Da biste ove dogovore osigurali, koristite različite tipove glasa. Pročitajte tekst „Svi ga imamo, ali da li zaista umemo da koristimo njegovu moć“ i preuzmite poster podsetnik.

– Dobro, sve sam razumela, ali šta ću kada oni stalno pitaju kada ću da završim sastanak? Ja im kažem: Morate da budete strpljivi, ali uzalud.

– Strpljenje je veština koja se uvežbava, dakle ne može se aktivirati strpljenje na zahtev. Sama reč bez primera, jasnog verbalizovanja i ličnog iskustva ne znači mnogo, pa tako koristite sve prilike u kojima nešto čekate da im objasnite i naučite ih:

– Evo, mi sada čekamo u redu na kasi, to znači da smo strpljivi. / Kada čekamo u parkiću red za ljuljašku to je strpljenje.

– Sećaš se šta znači biti strpljiv? Tako je, to znači sačekati nešto!

– Deco, bravo! Sačekali ste da mama završi razgovor, to znači da ste bili strpljivi! Jel bilo mnogo teško? Jeste? Pa da, teško je kad si mali i moraš da čekaš, a ipak ste uspeli. (ovo treba da bude veselo, obavezno ih pomazite, pokažite im koliko ste srećni što su uspeli. Kada deca neko iskustvo povežu sa dobrim osećajem, lakše će se setiti da to ponovo urade).

– Jel se sećaš kako ste ti i bata bili strpljivi i čekali da ja završim sastanak? Šta misliš, možeš li danas da budeš isto tako strpljiva? (podsećanje i novi zahtev).

Na samom kraju moram da napomenem da, pored toga što je pozitivan i razigran pristup roditeljstvu preduslov za uspeh, ovo su samo predlozi koji pomažu da imate što jasniju sliku šta sve utiče na to da li i koliko će dete sarađivati. Pretpostavka da je dovoljno da samo kažemo svoj zahtev, da je dovoljno što smo jednom rekli, prevelika očekivanja da će dete zaista uspeti da uradi to što se od njega traži, su PREPREKE za saradnju. Takođe, neke stvari će kod neke dece dati vrlo brzo rezultat, a drugoj će biti potrebno nešto sasvim drugačije.

Ne postoji jedinstveno rešenje za sve, jer svi se mi razlikujemo – i roditelji i deca. Cilj je da ovim pristupom istražujemo, isprobavamo i nađemo ono što je najbolje za dete i nas, a ne da po svaku cenu primenjujemo nešto iako vidimo da ne daje rezultat.

Ako bih samo jednu stvar želela da naglasim u ovom tekstu, to je da je u ovakvim situacijama najvažnije da se u ponašanju deteta prepozna POTREBA za roditeljem. Onda je sve ostalo lakše 🙂

AKO ŽELITE DA GRADITE ODNOS SA DETETOM NA ZDRAVIM OSNOVAMA, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, DA NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE ONLINE KONSULTACIJU ZA RODITELJE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE.